Bratislav Slavković Keša – predstava i dalje traje

Gluma mu se uvukla u svaku poru, još od prve uloge dobošara u predstavi „Pepeljuga“ kada je kao učenik petog razreda glumio u školskoj dramskoj sekciji. Oprobao se i kao fudbaler, ali gluma je bila ono što je zavoleo i na daskama koje život znače zadržao se duže od pola veka. Spada u one ljude koji u sebi nose pozorište i njegova predstava i dalje traje. Posle pola veka glume, nekoliko godina živi u staračkom domu u kome ima sve uslove i dobro društvo, ali ne priča o ljubavima da ne pokvari odnose sa devojkama u domu.  Njegova najveća ljubav ipak je pozorište i do njega prošeta svakog dana.  Prve profesionalne korake napravio je u Titogradu, a onda se vratio voljenom, rodnom gradu i kragujevačkom teatru. Igrao je više od 200 uloga u pozorištu, glumio u filmovima i serijama, vodio emisiju „Osmeh“ Radio Kragujevca. Nikada nije igrao zbog nagrade. Široka je lepeza likova koje je igrao i sve te uloge su mu drage, samo nikada na sceni nije bio ljubavnik. Sada je otkrio da je bilo obožavateljki koje su mu donosile cveće i bombonjere, ali od njih je bežao. Nije želeo da bude predmet obožavanja, već jednostavno – Keša Glumac.

Da li je istina da su ovo daske koje život znače ili je to samo fraza?

– Nije fraza, to je jedna radost stvaranja na tim daskama, pozorište ustvari preslikava život i to su stvarno daske koje život znače.

Koliko ste vi dugo na daskama koje život znače?

– Nekada su sve osnovne škole imale horove i dramske sekcije i mi smo se još u osnovnoj školi počeli da se bavimo ovim stvarčicama. Kada je grad bio mnogo manji, ali mnogo kulturniji, još u osnovnim školama smo imali dramske sekcije i takmičili smo se na sreskim i republičkim festivalima.

Kako ste zavoleli glumu, pozorište?

– Pa u početku, ja sam igrao i fudbal pa sam to uporedo radio. Imao sam i treninge i nisam igrao baš levi fudbal. Igrao sam nekada u čuvenom podmlatku Radničkog, koji je igrao u finalu čuvenog  kupa Jugoslavije, ali sam to nekako usaglasio. Imao sam čak i sastanke sa devojkom i to smo se viđali samo četvrtkom i subotom. Nismo mogli drugačije. Njeni nisu dali, a ni ja nisam mogao.

I tako se desilo da ste zavoleli glumu i pozorište i da je ljubav prema glumi prevagnula u odnosu na sport?

– Pa kasnije sam ja izgustirao fudbal i osetio ljubav prema pozorištu. Onda su glumci iz pozorišta radili u svim školama. Radili su sa nama, prvo čika Mile Marić u osnovnoj školi, pa posle toga čika Ljuba Kovačević, pa Pendula, pa je Jurišić još kao đak gimnazije uradio jednu predstavu sa kojom smo pobedili ovde na takmičenju. Posle sam u Domu omladine igrao u Dramskom studiju. Svuda su bile dramske sekcije, a u domu je bio Dramski studio zahvaljujući Velizaru Krstiću. E tu smo posle radili predstave i u pozorištu, imali smo sreću, bila je to jaka generacija… svi su dobri glumci posle postali Gorica Popović, Mirko Babić, Dragi Stamenković, koji je na žalost umro, on je otišao u glumce u Pirot pa iz Pirota posle završio ekonomski fakultet jer su plate bile male, nije mogao da živi od toga, plate su, u stvari uvek bile male.

Koliko ste godina proveli u kragujevačkom pozorištu?

– Od ’74. do penzije, a to je nekih 35 godina. Pre toga četiri godine sam radio u Titogradu, tamo sam počeo posle festivala u Kuli, prišao mi je profesor Boško Bošković, koji je tada bio kao sada ovi što traže talente, ponudio mi je da budem glumac u Titogradu. Tada sam u Kuli igrao sa Goricom Popović i rekao sam mu da sam počeo da studiram i mašinstvo i ekonomiju, a on mi je rekao da su oba fakulteta preko puta pozorišta, samo da dođem u Titograd. Onda je bilo neko nepisano pravilo da mi, deca iz Kragujevca ne možemo da se zaposlimo u našem pozorištu. Mirko je prvi bio primljen ’72. Mene su vratili ’74. Jurišić je čekao 17 godina da se vrati iz Šapca, a David Tasić nikada nije uspeo da se vrati iz Sombora. Ja sam bio u Titogradu četiri godine, snimao sam nešto za televiziju, videli su me Kragujevčani i vratili za Kragujevac.

Na sreću ili?

– Na sreću, naravno, ja ovaj grad volim. Imao sam ponude i pozive da idem u druga pozorišta, ali ja volim Kragujevac, ovde sam rođen.

Koliko uloga ste igrali u životu, da li ste to uspeli nekako da saberete?

– Bilo je mnogo toga. Jedno vreme, svakog dana igrao sam predstave, pre podne proba, uveče predstava. Jedne godine smo čika Mile Marić, Vladanka Pendić i ja izašli u novinama. Uradili smo 423 zadatka, a godina ima 365 dana igrali smo non stop, nekada dva puta dnevno predstave za decu. Samo smo po kostimu znali koje predstave igramo.

Ali sada, kad pogledam, imao sam sigurno preko 200 uloga.

Da li biste nešto promenili?

– Ne, samo odnos ljudi prema pozorištu. Ranije je bilo sve drugačije, glumca su poštovali. Jednom smo radili jednu predstavu „Budućnost je počela“, sa jednim divnim rediteljem, Putnikom i nešto nije na scenu stiglo na vreme i on se iznervirao i izvikao na direktora pozorišta, sekretara i nekog funkcionera.. Rekao im je da moraju da nauče nešto, da je u pozorištu glumac general, reditelj pukovnik, a da oni služe glumcima, reditelju i publici. Svi su ćutali. On je strašno cenio glumce. Uvek je glumac na vreme morao da dobije rekvizitu koja mu služi u predstavi, poštovao je glumca, bio je to tada drugačiji odnos i glumac se cenio. I publika ga je cenila. Na primer, kada sam ja bio glumac mlad, prvu platu, najveću, imao je Pendula, drugu platu je imao čika Ljuba Kovačević, treću platu Buda Jeremić, a četvrtu platu je imao upravnik… cenilo se to, prvak je prvak. Pendula je punio kuću, kad on igra to je puno, čika Ljuba je imao najviše nagrada, to su bile glumčine.

Kada smo kod nagrada, koje ste sve nagrade dobijali?

– Ja nikada za nagrade nisam igrao. Pet, šest puta sam dobio godišnju nagradu ovde u pozorištu, dobio sam nagradu Kulturno prosvetne zajednice, nagradu grada Banja Luke, dobio sam prsten sa likom Joakima koji se daje za životno delo… nagrade su dokaz da si u pravu što si baš tako radio, podsticaj da treba da nastaviš time da se baviš.

Glumili ste u svim žanrovima, šta vam je najviše odgovaralo?

– Dobra predstava! Mi smo živeli za predstavu. Imaš glumce koji vole sebe u predstavi i ljude koji vole pozorište u sebi, mi smo ti koji vole pozorište u sebi i tu radost stvaranja da predstava bude glavna. To je finalni proizvod, ne da ja budem glavni. U pozorištima se dešava da glumac kaže bitan sam ja i to je to.. A mi smo igrali baš ansambl predstave, baš dobre predstave. Gera sada dobija nagradu, video sam, on je nama radio sjajnu predstavu „Golubnjača“ i kaže nam jedna gospođa kada smo negde gostovali, hvala Bogu da vidimo šminku, rekvizite, kostime, pravu glumu… dođu iz Beograda, nameste dve stolice i igraju predstavu… tezga obična.

Vi ste već nekoliko godina u Domu za stare, kako to doživljavate?

– Normalno. Pita me jedan prijatelj kako je, dvoumi se, kaže. Da li da kupi bi neki stan, ili da dođe u dom… ja mu kažem da dođe, nego šta.. u domu ima sve, ima lekarsku negu. Ovako mu nikad ne bi palo na pamet da ide kod lekara na kontrolu, a ovde ima lekara da  kontroliše… Jednom za vreme ručka ocu tvog kolege Skerlića skočio šećer na 19, odjednom je klonuo… da nije bio lekar šta bi bilo? Onda infuzija, ovo, ono i evo ga čovek živ. Da je bio kod kuće, šta bi bilo? O svemu oni vode računa, o higijeni, o hrani, ne misliš ništa, samo platiš. To je normalno, nije nikakav bauk.

Imate li društvo? Imate li neku zabavu tamo, ili vi pravite zabavu?

– Ne može ništa, pokušavali smo, dovodio sam muziku, ali ne može, spavaju u pola osma, osam. Pokušali smo da organizujemo doček, došlo je njih 20, ostali otišli da spavaju, godine su to, ima ljudi koji imaju i po 90 godina.

Dolaze li ovde da vas gledaju?

– Dolaze ovi što rade, oni su redovni posetioci pozorišta, iz administracije, negovateljice.

Vi ste omiljeni lik u domu.

– Jesam, šalim se stalno sa njima, moj moto je inače da se stalno treba šaliti i treba čoveka nasmejati. Svako ima muku svoju i još da mu ti staneš na žulj…

Ranije dok smo se sretali u gradu, kad god sam vas videla, umesto dobar dan vi mi ispričate jedan vic i vesela sam celog dana i baš mi je bilo drago da vas sretnem.

– I dan danas to radim, bio sam na jednom rođendanu i kad sam došao odmah sam ispričao jedan vic i posle nam je  super, sve veselo.

Koja vam je uloga najdraža, možete li neku da izdvojite da možete da kažete da ste sa posebnim zadovoljstvom igrali?

– Nemam. Sve su mi uloge drage. Glumac mora da brani ulogu, bila ona pozitivna ili negativna. Tog lika koga igraš moraš da braniš, bio ovoliki ili ovolicki. Stalno navodim kao primer onaj film igraju Hju grant i Džulija Roberts. Oni su slavni glumci i oni se slikaju tu, ali njegov stanar, njegova sestra, ona žena u kolicima, pa to su maestralne uloge, one i čine ceo film odličnim, kao i film „Dobro da bolje ne može biti“ sa Džekom Nikolsonom: lekar, majka, slikar…  to je urađeno fantastično. To sam upoređivao sa fudbalom, ako sam ja najbolji golgeter, a tim ispao iz prve lige, šta ima tim od toga, ako sam ja lošiji gol geter a tim je prvak, onda svi imamo koristi.

Radili ste emisiju „Osmeh“ koja je bila jako slušana na programu Radio Kragujevca.

– Bilo je dosta satiričara i dosta se pisalo, a mi smo poštovali pravilo Duška Radovića i dolazili smo 5 minuta pred početak emisije, tako da nije bilo cenzure. Radili smo sve dotle dok nas jednog dana nisu pozvali i rekli da moramo još u petak da javimo šta ćemo da govorimo da bi onda oni tu radili cenzure i svi smo napustili, čim je došlo do toga, svi smo izašli. Bila je to mnogo slušana emisija, dobijali smo pisma, zvali su nas čak iz Doboja, podržavali nas, govorili da se tako radi i tako govori… a i mi smo se sami čudili i krstili koliko smo drski bili.

Tu su bili glumac Saša Pilipović, Pera Stefanović profesor.

– Pera je uglavnom pisao ono što je govorila Goca Stefanović za njeno ćoše, Ristić (profesor Radmilo Ristić) je pisao kratke aforizme, a Neša i ja smo znali da izvrgnemo ruglu. Neša Milovanović, glumac, pokojni na žalost, sjajno smo to radili.

Radili ste u pozorištu, na filmu, na televiziji, na radiju, radili ste brojne TV serije.

– Nikad više nisam snimao nego prošle godine. Snimao sam „Urgentni centar“, „ Jutro će promeniti sve“, „Sinđeliće“, film „Čarape kralja Petra“, film za decu o biciklistima koji će tek da se prikazuje i tako, baš sam dosta snimao.

Da li vam je teško da naučite ulogu?

– Nije.

Koliko vam vremena treba?

– Zavisi od prostora koji imaš da uđeš u neki lik. Tekst za ulogu je naučiti lako, ali je teško proučiti karakter i orijentisati se koga voliš, koga mrziš, na koga vičeš, kome se smeješ, kome raduješ.

Jeste li pravili improvizacije?

– Kako nismo, uvek tamo gde je predstava to dozvoljavala. U „Maratoncima“ smo imali improvizacije do besvesti.

Sa kojom glumicom vam je bilo najdraže da se ljubite?

– Nisam igrao ljubavnike. Nisam imao te uloge. Jednom jesam, dole u Titogradu. Dobio je ulogu jedan glumac, igrao je Omera, ali nešto nisu bili zadovoljni sa njim i onda su mene probudili i doveli da ja igram Omera i tu sam se i ljubio sa Merimom. Tu smo se ljubakali. Igrao sam siledžiju..Zaista je bio raznolik taj spektar uloga. Od tragedije, do komedije.. kad vidiš radost stvaranja bilo je zadovoljstvo raditi, to je veliko zadovoljstvo, pa ti je krivo neki put što se proba završila. Probamo mi  tako za neki komad i niko nije video čika Ljubu Kovačevića u mraku, a kad se proba završila, on izađe iz mraka i kaže što ne probate ovo ovako, ono onako.. mi pogledamo i čovek je u pravu. Pa onda ponovo proba. Tragedija pozorišnog glumca je u tome što on ne može sebe da gleda i ako ima lošeg reditelja, onda ta predstava ne uspe, jer reditelj te usmeri kuda i kako treba i ako to dobro uradi, onda je to to.

Jeste li imali omiljene reditelje, omiljene partnere sa kojima ste rado igrali?

– Kako nismo. Bila je to vrhunska ekipa. Bilo je mnogo lepo. Recitovali smo i po kafanama. Jednom smo u Korani recitovali jelovnik onako patetično, glumački: Deset ćevapa… Pljeskavica… Nezaboravno je bilo.

Jeste li imali obožavateljke, jesu li vas čekale da vam donesu cveće i bombonjeru posle predstave?

– Bilo je, pa sam se ja krio. Slao sam moju garderoberku Dragicu da uzme to i da kaže da se ja presvlačim. To posle toga iziskuje obaveze neke druge vrste, a ja to nisam hteo. To je ono da se vidimo, da izađemo, a od toga nema ništa.

Rekli ste mi da nećete da mi pričate o ljubavima da vas ne bi ostavile obožavateljke iz doma..

– Ne… imam tamo jednu, upoznajemo se svake noći, fine gospođe.

Znači imate sada dobro društvo?

– Imam dobro društvo, ali izlazim i u grad. Mnogi misle da ne možemo da izađemo, ne, nismo mi u zatvoru ili u popravnom domu. Bitno je samo da ne praviš galamu, da ne dolaziš pijan… a možeš da dođeš kad hoćeš, samo da je tišina, mir i sve fino…

Zadovoljni ste?

– Jesam, što ne bih bio. Pripremam sada nešto još što imam nameru da igram u biblioteci, Vladiku Danila iz „Gorskog vijenca“, to je prvi deo, a drugi deo je iz „Reče mi jedan čoek“ Matije Bećkovića, Plač unuka Marinkovog nad Crnom Gorom, a to je skroz suprotno od onoga što Njegoš piše, biće valjanje od smeha, biće ulaz slobodan, pozvaću sve. Eto, u toj biblioteci smo Gorica Popović i ja glumili tamo gde uče studenti, uveče, kad oni ne uče, u čitaonici, trebale su nam knjige i odatle smo počeli. Odatle nas je selektor odveo u Kulu na festival. Igrali smo, snalazili smo se. Da vidiš kako je bilo nekad u Domu omladine, nemaš sale, ovde zauzeto i onda mi odemo u „Pionir“ i uveče kad se film završi mi skidamo platno, pa namestimo naš dekor i probamo uveče od 10, 11 sati, pa sutra odigramo predstavu, pa rasturimo dekor i vratimo platno da se prikazuje film, snalazili smo se.

Jesu li ovi mladi glumci kreativni kao što ste vi bili?

– Ima dobrih, a ima i ovih drugih. Nama se naši roditelji nisu ništa mešali, a njima sada dođe tata i kaže moje dete talentovano i mora da bude glumac i upropasti sve.

A vaša porodica, vaša deca, da li su sklona glumi?

– Nisu, ne, imam dva sina, jedan se bavi stripom i to uspešno, dobio je Gran pri za izložbu, ali uspešan je, a ja mu se ne mešam ništa, ali ipak ima taj, umetnički gen.

Ovde, na ovim daskama Knjaževsko srpskog teatra u Kragujevcu proveli 35 godina.

– Duže sam ja igrao ovde, još od osnovne škole, igrao sam kad je ovde bila furuna, kad nije bilo grajanja, pa uđeš ovde, oči sijaju, pa šminka, joj kako je bilo lepo … od te uloge dobošara u „Pepeljugi“…. „Prošle noći, majske, na carevom balu, jedna mlada dama ušla je u salu. Oči su joj sive, čudnovate boje, niko nije znao za tu damu ko je… i onda moj doboš…

I još pamtite taj prvi tekst, prvu predstavu.. pre koliko godina je to bilo?

– Da, tada sam bio peti razred osnovne škole, 51. ili 52. Godine… pamtim ja mnoge uloge i dan danas. Pre neki dan sam citirao jedan deo kultne predstave „Sveti Georgije ubiva aždahu“. Ostaje to negde spakovano, pa kad ti treba samo izađe. Ne valja učiti napamet. Ako nisi usvojio, to je ništa. Mora da se usvoji tekst da bude tvoj.

Jeste li se u životu poistovećivali sa likovima iz predstava iz filmova, serija?

– Iskreno, dešavalo mi se. Koliko puta idem ulicom i onda se setim nekog teksta, pa mi sine ideja da nešto može ovako ili onako, i izgovorim to glasno, a ljudi mogu da pomisle da sam lud. Privatno, na primer u jednoj predstavi sam bio ranjen, ćopav, ta predstava je bila „Vir“, napisao je Jure Franičević Pločar, Ljuba Milošević je režirao i završila se predstava i idemo Zoka Joakim i ja i on me pita što ćopam i ja tek tada primetim da ja u stvari još nisam izašao iz pozorišta, predstava za mene još traje.